cuvaj se zle srece

Нема га с посла, а већ је увелико прошло десет сати. Лоше се осјећам, имам вртоглавицу и мучнину. Зовем га, не јавља се. Шаљем смс не одговара. Уплашена сам. Писао ми је јутрос да га боли стомак. Да му није позлило? Гледам хотел у ком ради и размишљам да одем да питам да се није шта десило. У мене се увукао неки немир и страх. Морам што прије сазнати гдје је и шта се дешава. Сјетих се да пријатељ живи на другом улазу. Зовем га да замолим да оде самном до хотела. Није ту. Отишао је негдје  за викенд. Спремам се да сама одем у хотел а у том моменту стиже смс од њега у ком ми пише да још ради негдје. Не вјерујем му, али јавио се и добро је што је најважније.

Прошла је поноћ. Долази пијан. „Па гдје си, побогу. Што се ниси јављао на телефон. Нисам се осјећала добро, а и ти си ми реако да те боли стомак па сам се уплашила и за тебе“ питам га уплашено.

„Хоћеш ли истину, Дијана? Нисам радио,“ одговара љутито. „Нисам данас уопште био на послу. Био сам са женом с којом сам годинама у вези. Ти ми уопште ниси привлачна нити си кад била. У  теби сам само видио начин да се извучем из дугова. Био сам дужан кирију газди.Знао сам да имаш стан и да си зато добра прилика. Мислио сам кад ти се увучем у стан да је то готово. Сад знам да ниси добра прилика. Не привлачиш ме. Гадиш ми се. Гади ми се све твоје, твоји пољупци, загрљаји. Ето, сад знаш све. Ја ћу отићи, а ти настави у овом стану сервирати себе и ручкове. И до сад си то радила.“

Сјео је и гледао ме нетремице. „И, шта ћемо сад?“, питао је након неколико минута.

„Ништа, одговорила сам“, а у мени се све сломило. Знам, причао је да је био у вези са удатом женом, али да је то завршило пар мјесеци прије нашег почетка. „Зашто не одеш њој и будеш с њом“, питала сам.

„Зато што не могу“, одговорио је мирно.

„Јел зато што је удата?“

„Да“, одговорио је.

Запалио је цигарету. Сједила сам преко пута њега сломљена. Мисли су навирале. Кроз главу ми је прошло све од нашег почетка. Састанци у његовом подстанарском станчићу, доласци код мене у стан, наше страствене ноћи... Зар сам стварно била толико наивна и заљубљена да нисам примјетила да је самном само из интереса и да му се гадим? Зар је могуће да је све претходних мјесеци било лаж? Зар су моји ручкови, заиста, доживљени као сервирање? Зар.....?

„Одлазим“, рекао је. „Само да спремим своје ствари и позовем пријатеља да дође по мене.“

„Добро. То је и најбоље кад је све већ тако. Жао ми је. Требао си ми много прије рећи. Заправо, нисмо требали ни почињати на тим темељима. Мени је, заиста стало до тебе. Волим те, али...“, рекла сам и зајецала, а на његовом лицу појавио се арогантан осмјех.

„Ти мене волиш? Хајде, Дијана, не лажи. Хтјела си само да ме искористиш да родиш дијете. Знам, али знам и да то дијете није моје. Не може бити. Тако смо кратко у вези. И до сад ни једна самном није затруднила ни абортирала. С тобом, као све нешто специјално. Знам да дијете није моје и то ћу и доказати. Кад се роди тражићу утврђивање очинства и свима показати ко си ти.“

Нисам могла да вјерујем да то говори. Још јуче показивао ми је да је сликао први ултразвук дјетета да има на телефону и причао о мојој обавези да се сад здраво храним и живим, јер то дугујем баш том нашем дјетету. Након шока, који је за кратко прекинуо јецаје, зајецала сам још јаче. Зар је могуће да то говори? Да ли то стварно и мисли?