Помирење
Свануло је јутро. Непроспавана ноћ оставила је трага на мом лицу које изгледа тако измучено и јадно. Покушавам шминком бар мало ублажити посљедице. Бар толико дугујем маси у којој данас требам бити. Чека ме напоран дан, пун радних обавеза, а непроспавана ноћ и неизвјесност која лебди у ваздуху, чини да се осјећам тако уморно и тромо да бих најрадије остала код куће. Ипак, обавезе зову и ваља им кренути у сусрет.
Спаковане ствари крај улазних врата не дозвољавају ни комотан улазак у тоалет нити излазак из стана. Пробијам се до излаза и тихо откључавам врата. Одлазим на посао. Он је остао да спава.
Цијело вријеме на послу размишљам шта ћу затећи кад се вратим у стан. Око 15 часова стиже смс од њега у ком ме обавјештава да ће кључ од стана оставити у поштанском сандучићу. Ја не знам даље од мјеста гдје си ме и нашла, писало је још. Ако ти шта затреба ту ме можеш потражити.
Ок, одговорила сам. Нећу те тражити. Све најбоље и срећно.
Једва сам задржала сузе.
Враћам се с посла, уморна, забринута и бескрајно тужна. Зар ће ме стварно дочекати празан стан и зар је стварно отишао? Зар је могуће да сам остала сама и трудна, а да за трудноћу још при том нико и не зна?
Отварам сандучић са стрепњом. Нема кључева.
Откључавам врата стана. Ствари су још увијек ту, а он?
Ту је. Окренут зиду спаваће собе и покривен прекривачем преко главе. Прилазим му. Навлачи прекривач још више. Не дозвољава да му видим лице нити да дођем до било ког дијела његовог тијела.
„Милане, молим те реци ми да ли је ишта од оног што си ми ноћас рекао као истина?“
Тишина.
„Ако јесте“, настављам, „онда немамо шта више тражити заједно.“
Опет тишина. Покушавам скинути прекривач да му дођем до лица. Не дозвољава ми. Чврсто га стеже. Ипак, успијевам. Блијед је. Непроспавана ноћ и алкохол и на њему су оставили посљедице.
„Устани да разговарамо“, зовем га. „Морамо ово ријешити. Не желим још једну ноћ провести бесану.“
Устао је и отишао до тоалета. Потом ушао у дневну собу и сјео. Запалио је цигарету.
„Реци ми, шта је било оно јуче? Зашто се ниси јављао на телефон кад сам те звала и шта је од оног изреченог истина? Знаш ли да сам сестварно лоше осјећала и да сам те зато звала? Јел те то наљутило? Гадим ли ти се? Јесам ли се се стварно чинила као добра прилика кад си одлучио да ми се увучеш у стан, како си рекао?“
Тишина.
„Добро, значи истина је. Жао ми је што је тако испаало. Не кривим те ни за шта и не тражим ти ништа. Дијете кад се роди ако будеш хтио можеш га признати или тражити утврђивање очинства. Ништа ти нећу спорити али ни тражити. На теби је да одлучиш. Ипак, кунем ти се да је твоје. Не може бити другачије нити било чије друго.“
Вратио се у спаваћу собу и навукао прекривач преко главе. Кренула сам за њим.
„Добро“, рекох, „и имаш ли икакав план за даље. Шта ћемо? Остајеш ли самном или одлазиш да знам? Понављам, ако је ишта од оног што си ми ноћас рекао истина, онда немамо шта тражити и молим те да ово завршимо као људи, достојанствено.“
Узела сам деку и јастук и повукла се у дневну собу. Чекам његов одговор.
Лежала сам тако сатима. Ни сама не знам кад сам заспала. Из сна ме тргао неки шум. Погледала сам. Сједио је на кревету до мене и гледао ме. Смакео је поглед кад јепримјетио да сам будна. Устао је и сјео на столицу. Запалио је цигарету.
„Не знам, Дијана. Ово не иде. Нисмо ми једно за друго. Видиш како ја живим. Тако сам навикао. Тако живим већ десет година и не знам другачије. Теби то не треба. Нисмо ми једно за друго.“
„Добро, ако тако мислиш, нека тако буде. Значи одлучио си да одеш?“
Тишина.
Пролазиле су минуте. Стајала сам наслоњена на судоперу и посматрала га како увлачи дим од цигарете. Зар је могуће да је тако брзо завршило и зашто? Не могу да вјерујем да ће отићи и да је крај. Како ћу објаснити себи и другима да сам у другом мјесецу трудноће остављена и препуштена сама себи? Знам шта ме чека. Подозриви и подсмјешиви погледи и коментари типа и треба јој. Ја то могу издржати али шта ће бити с дјететом?
Ноге ми клецкају, а тијелом ми се проширио огорман страх. Хвата ме језа.
„Али ја те волим“, прозборила сам тихо. „Спремна сам и вољна да ти се прилагодим. Нисам вична пијаном човјеку и никад нисам никог чекала да се врати из кафане, али ево, договорићемо се. Кад будеш хтио остати с друштвом само ми јави да знам да не бринем и нема проблема. Нећу те звати и сметати ти нити звоцкати кад се вратиш.“
„Не, Дијана. Није то за тебе. Нисмо ми једно за друго. Одлучио сам и одлазим.“ Устао је. Окренуо се према мени и погледао ме продорним погледом. Свијет ми се срушио. Закорачила сам ка њему и загрлила га.
„Добро“, рекла сам. Ако си тако одлучио, нека тако и буде. Желим ти сву срећу. Надам се да ћеш ју наћи. И, извини што нисам знала и могла да те усрећим. Искрено сам се трудила, али и за мене је све ово ново и покушавала сам се прилагодити. Жао ми је и, не желим да то утиче на твоју одлуку и не обавезује те, али да знаш да те волим без обзира на све.“
Пољубио ме. Из мене је провалио јецај. Изгубила сам тло под ногама и да ме није чврсто држао пала бих.
„Ма нигдје ја не идем“, додао је уз смјешак. „Рекао сам ти до краја живота и тако и мислим, а тако ће и бити.“
