cuvaj se zle srece

Дијана, откад сам те видио ја само о теби милим, смс је који ме оставио без текста.

Држала сам телефон и нисам могла да вјерујем. Шта да одговорим? Уплашио ме. Зар је, стварно, заинтересован за мене? Не могу да вјерујем да из цијелог хаоса може да изађе и нешто добро за мене?!

Не одоговараш. Ниси заинтересована. Ок. Извини. Стигао је и други смс након пар минута.

Ма не, пожурила сам да одговорим. Само си ме затекао и оставио без текста. Нисам ни слутила шта се збива.

И, шта кажеш? Ти си жена с којом желим провести остатак живота. Јесам ли ја тај кога си чекала цијело вријеме?

Не знам. Оставимо да преноћи. Чини се да мало превише журимо са крупним ријечима, а већ је прилично касно.

Ок, ако ја нисам тај кога си чекала, извини.

Не, само тражим мало времена да се саберем и схватим шта се збива.

Свиђам ли ти се?

Да,не могу рећи да нисам примјетила тај слатки осмјех али ни слутила нисам да може бити намијењен мени....

Поруке су се низале до дубоко у ноћ....

Тако је почела наша љубав. Пресрећна јер ме коначно неко примјетио. Али, зар је стварно могуће и да ли мисли озбиљно или је нека неслана шала? Можда је само примјетио да ми је симпатичан па је одлучио да то искористи? А, шта и ако јесте? Можда ми мало динамике у овом досадном и празном животу и неће шкодити? Уосталом, свиђа ми се, а имам и довољно година да могу да се носим са посљедицама једне, ако ништа друго, авантуре. Ма не, не желим приче иза себе. Ја сад живим ту и ту ће живјети и моји. Не требају ми трачеви и приче. Тако сам размишљала.

Отишла сам на службени пут једва чекајући да се вратим. Обећала сам му да ћемо се кад се вратим видјети и отићи на кафу. До тад сам сва збуњена и и даље не вјерујем да ми се дешава да се заљубљујем и то за сад, само преко смс порука.

Можда се и њему свиђаш, нашалила сам се у једном смс.

Не, стигао је категоричан и чини ми се, љутит одговор. Ја волим само жене. И да знаш, кад ја будем с неком женом, данима се подвирује под себе и пита шта ми то би.

Остала сам затечена. Значи, ипак од мене очекује само секс.

Извини, али чини се да сам ја, ипак, нешто погрешно схватила. Нисам ти ја за те шеме, одговорила сам.

Нисам тако мислио, али повукла си ме за језик па сам ти рекао. Добро сам видио и оцијенио твоје вриједности. Нисам те хтио увриједти. Желим с тобом провести остатак живота....

Низале су се поруке на службеном путу. По повратку сам се јавила и заказали смо одлазак на кафу. Пар сати прије тога дошао је с мојим оцем код мене у стан да нешто процијене око неких грађевинских радова. Гледала сам их збуњено. Нисам могла да вјерујем да вечерас треба да изађемо а сад је ту, сједимо и пијемо кафу. Ћаскамо, али не баш опуштено. Као да обоје имамо неку трему. Да ли зато што је отац ту или?

Сачеко ме испред улаза и кренули смо у шетњу. Причао је о себи и свом животу, чини се сасвим опуштено и искрено. Рекао је да је био ожењен, што сам већ знала, и да има кћерку од 16 година, као ида се још није званично развео збо кћерке. Питао ме шта мислим о томе што је био у браку.

Одговорила сам да је то нормално и да ми не смета.

И ја сам причала о себи али не баш тако опуштено. Ипак, рекла сам истину, онолико колико се на првом дајту може и смије рећи, како сам процијенила.

Након кафе кренули смо у још један круг шетње. Причали смо и причали, ни сама не знам о чему. Највише о самоћи која убија и празнини живота без некога ко би ју испунио.Пратили смо једно друго и шалили се. Схватила сам да ми се страшно свиђа и да желим да покушам бити с њим. То ме натјерало и да умјесто испружене руке за поздрав приђем и понудим пољубац. Прихватио га је, а онда ма ухватио за руку и повео ка свом подстанарском стану.

„Али, видјеће нас збој газда“, негодовала сам.

„Ма неће. Није ту. Отишао је на викенд. Не брини“, сигурним кораком ме повео.

Откључао је врата и загрлио ме.

„Овдје живим последњу годину“, рекао је и увео ме у стан.

Био је то мали, али симпатичан станчић ком се прилазило кроз неки тајанствени шумарак у ком смо размијенили неколико слатких пољубаца. Скромно намјештен, али пристојан. Кревет, столић, кухињски елемнти, шпоретић, два фрижидера и један мали ормарић за личне ствари, све је од намјештаја. Мало купатило и то је све. Подсјетило ме на гарсоњерицу у којој сам ја некад живјела. Чини се да су сви ти станчићи за самце исти.

Сјели смо на кревет. Понудио ме кафом али је већ било прилично касно па сам одбила .Из фрижидера је извадио неке слаткише и сјео. Запалио је цигарету, а онда смо почели да се страствено љубимо. Цијело тијело ми је подрхатавало док су његове јаке и топле руке клизиле низ моје тијело.

„Милане, немој. Рано је. Тек смо полили кафу заједно“, говорила сам али нисам жељела да прекине.

„Само мало. Не бој се“, одговорио је и наставио да ме љуби и свлачи.

„Имаш ли кондом?“, питала сам.

„Шта ће ми, чист сам.“

„Али нисмо заштићени. Не користим ништа од контрацепције.“

„Не брини“, одговорио је уз смјешак и наставио да ме љуби и свлачи.

„Извини, нисам ово дуго радио па сам мало заборавио“, насмијао се и запалио још једну цигарету.

Следећих неколико вечери одмах смо одлазили код њега у стан. Слатко исчекивање тих тренутака током дана чинило је да сам већину времена одсутна и не баш посвећена обавезама, радним и оним другима.

„Нас двоје ћемо, стварно, направити зло“, шалила сам се, кад бисмо завршили вођење љубави. „Замисли да постанеш тата из нехата у четрдесетима“, задиркивала сам га. Смијао се.

„Ма нема шансе“, говорио је. „Знам шта радим.“