cuvaj se zle srece

 

Дијана, откад сам те видио ја само о теби милим, смс је који ме оставио без текста.

Држала сам телефон и нисам могла да вјерујем. Шта да одговорим? Уплашио ме. Зар је, стварно, заинтересован за мене? Не могу да вјерујем да из цијелог хаоса може да изађе и нешто добро за мене?!

Не одоговараш. Ниси заинтересована. Ок. Извини. Стигао је и други смс након пар минута.

Ма не, пожурила сам да одговорим. Само си ме затекао и оставио без текста. Нисам ни слутила шта се збива.

И, шта кажеш? Ти си жена с којом желим провести остатак живота. Јесам ли ја тај кога си чекала цијело вријеме?

Не знам. Оставимо да преноћи. Чини се да мало превише журимо са крупним ријечима, а већ је прилично касно.

Ок, ако ја нисам тај кога си чекала, извини.

Не, само тражим мало времена да се саберем и схватим шта се збива.

Свиђам ли ти се?

Да,не могу рећи да нисам примјетила тај слатки осмјех али ни слутила нисам да може бити намијењен мени....

Поруке су се низале до дубоко у ноћ....

Тако је почела наша љубав. Пресрећна јер ме коначно неко примјетио. Али, зар је стварно могуће и да ли мисли озбиљно или је нека неслана шала? Можда је само примјетио да ми је симпатичан па је одлучио да то искористи? А, шта и ако јесте? Можда ми мало динамике у овом досадном и празном животу и неће шкодити? Уосталом, свиђа ми се, а имам и довољно година да могу да се носим са посљедицама једне, ако ништа друго, авантуре. Ма не, не желим приче иза себе. Ја сад живим ту и ту ће живјети и моји. Не требају ми трачеви и приче. Тако сам размишљала.

Отишла сам на службени пут једва чекајући да се вратим. Обећала сам му да ћемо се кад се вратим видјети и отићи на кафу. До тад сам сва збуњена и и даље не вјерујем да ми се дешава да се заљубљујем и то за сад, само преко смс порука.

Можда се и њему свиђаш, нашалила сам се у једном смс.

Не, стигао је категоричан и чини ми се, љутит одговор. Ја волим само жене. И да знаш, кад ја будем с неком женом, данима се подвирује под себе и пита шта ми то би.

Остала сам затечена. Значи, ипак од мене очекује само секс.

Извини, али чини се да сам ја, ипак, нешто погрешно схватила. Нисам ти ја за те шеме, одговорила сам.

Нисам тако мислио, али повукла си ме за језик па сам ти рекао. Добро сам видио и оцијенио твоје вриједности. Нисам те хтио увриједти. Желим с тобом провести остатак живота....

Низале су се поруке на службеном путу. По повратку сам се јавила и заказали смо одлазак на кафу. Пар сати прије тога дошао је с мојим оцем код мене у стан да нешто процијене око неких грађевинских радова. Гледала сам их збуњено. Нисам могла да вјерујем да вечерас треба да изађемо а сад је ту, сједимо и пијемо кафу. Ћаскамо, али не баш опуштено. Као да обоје имамо неку трему. Да ли зато што је отац ту или?

Сачеко ме испред улаза и кренули смо у шетњу. Причао је о себи и свом животу, чини се сасвим опуштено и искрено. Рекао је да је био ожењен, што сам већ знала, и да има кћерку од 16 година, као ида се још није званично развео збо кћерке. Питао ме шта мислим о томе што је био у браку.

Одговорила сам да је то нормално и да ми не смета.

И ја сам причала о себи али не баш тако опуштено. Ипак, рекла сам истину, онолико колико се на првом дајту може и смије рећи, како сам процијенила.

Након кафе кренули смо у још један круг шетње. Причали смо и причали, ни сама не знам о чему. Највише о самоћи која убија и празнини живота без некога ко би ју испунио.Пратили смо једно друго и шалили се. Схватила сам да ми се страшно свиђа и да желим да покушам бити с њим. То ме натјерало и да умјесто испружене руке за поздрав приђем и понудим пољубац. Прихватио га је, а онда ма ухватио за руку и повео ка свом подстанарском стану.

„Али, видјеће нас збој газда“, негодовала сам.

„Ма неће. Није ту. Отишао је на викенд. Не брини“, сигурним кораком ме повео.

Откључао је врата и загрлио ме.

„Овдје живим последњу годину“, рекао је и увео ме у стан.

Био је то мали, али симпатичан станчић ком се прилазило кроз неки тајанствени шумарак у ком смо размијенили неколико слатких пољубаца. Скромно намјештен, али пристојан. Кревет, столић, кухињски елемнти, шпоретић, два фрижидера и један мали ормарић за личне ствари, све је од намјештаја. Мало купатило и то је све. Подсјетило ме на гарсоњерицу у којој сам ја некад живјела. Чини се да су сви ти станчићи за самце исти.

Сјели смо на кревет. Понудио ме кафом али је већ било прилично касно па сам одбила .Из фрижидера је извадио неке слаткише и сјео. Запалио је цигарету, а онда смо почели да се страствено љубимо. Цијело тијело ми је подрхатавало док су његове јаке и топле руке клизиле низ моје тијело.

„Милане, немој. Рано је. Тек смо полили кафу заједно“, говорила сам али нисам жељела да прекине.

„Само мало. Не бој се“, одговорио је и наставио да ме љуби и свлачи.

„Имаш ли кондом?“, питала сам.

„Шта ће ми, чист сам.“

„Али нисмо заштићени. Не користим ништа од контрацепције.“

„Не брини“, одговорио је уз смјешак и наставио да ме љуби и свлачи.

„Извини, нисам ово дуго радио па сам мало заборавио“, насмијао се и запалио још једну цигарету.

Следећих неколико вечери одмах смо одлазили код њега у стан. Слатко исчекивање тих тренутака током дана чинило је да сам већину времена одсутна и не баш посвећена обавезама, радним и оним другима.

„Нас двоје ћемо, стварно, направити зло“, шалила сам се, кад бисмо завршили вођење љубави. „Замисли да постанеш тата из нехата у четрдесетима“, задиркивала сам га. Смијао се.

„Ма нема шансе“, говорио је. „Знам шта радим.“

Свануло је јутро. Непроспавана ноћ оставила је трага на мом лицу које изгледа тако измучено и јадно. Покушавам шминком бар мало ублажити посљедице. Бар толико дугујем маси у којој данас требам бити. Чека ме напоран дан, пун радних обавеза, а непроспавана ноћ и неизвјесност која лебди у ваздуху, чини да се осјећам тако уморно и тромо да бих најрадије остала код куће. Ипак, обавезе зову и ваља им кренути у сусрет.

Спаковане ствари крај улазних врата не дозвољавају ни комотан улазак у тоалет нити излазак из стана. Пробијам се до излаза и тихо откључавам врата. Одлазим на посао. Он је остао да спава.

Цијело вријеме на послу размишљам шта ћу затећи кад се вратим у стан. Око 15 часова стиже смс од њега у ком ме обавјештава да ће кључ од стана оставити у поштанском сандучићу. Ја не знам даље од мјеста гдје си ме и нашла, писало је још. Ако ти шта затреба ту ме можеш потражити.

Ок, одговорила сам. Нећу те тражити. Све најбоље и срећно.

Једва сам задржала сузе.

Враћам се с посла, уморна, забринута и бескрајно тужна. Зар ће ме стварно дочекати празан стан и зар је стварно отишао? Зар је могуће да сам остала сама и трудна, а да за трудноћу још при том нико и не зна?

Отварам сандучић са стрепњом. Нема кључева.

Откључавам врата стана. Ствари су још увијек ту, а он?

Ту је. Окренут зиду спаваће собе и покривен прекривачем преко главе. Прилазим му. Навлачи прекривач још више. Не дозвољава да му видим лице нити да дођем до било ког дијела његовог тијела.

„Милане, молим те реци ми да ли је ишта од оног што си ми ноћас рекао као истина?“

Тишина.

„Ако јесте“, настављам, „онда немамо шта више тражити заједно.“

Опет тишина. Покушавам скинути прекривач да му дођем до лица. Не дозвољава ми. Чврсто га стеже. Ипак, успијевам. Блијед је. Непроспавана ноћ и алкохол и на њему су оставили посљедице.

„Устани да разговарамо“, зовем га. „Морамо ово ријешити. Не желим још једну ноћ провести бесану.“

Устао је и отишао до тоалета. Потом ушао у дневну собу и сјео. Запалио је цигарету.

„Реци ми, шта је било оно јуче? Зашто се ниси јављао на телефон кад сам те звала и шта је од оног изреченог истина? Знаш ли да сам сестварно лоше осјећала и да сам те зато звала? Јел те то наљутило? Гадим ли ти се? Јесам ли се се стварно чинила као добра прилика кад си одлучио да ми се увучеш у стан, како си рекао?“

Тишина.

„Добро, значи истина је. Жао ми је што је тако испаало. Не кривим те ни за шта и не тражим ти ништа. Дијете кад се роди ако будеш хтио можеш га признати или тражити утврђивање очинства. Ништа ти нећу спорити али ни тражити. На теби је да одлучиш. Ипак, кунем ти се да је твоје. Не може бити другачије нити било чије друго.“

Вратио се у спаваћу собу и навукао прекривач преко главе. Кренула сам за њим.

„Добро“, рекох, „и имаш ли икакав план за даље. Шта ћемо? Остајеш ли самном или одлазиш да знам? Понављам, ако је ишта од оног што си ми ноћас рекао истина, онда немамо шта тражити и молим те да ово завршимо као људи, достојанствено.“

Узела сам деку и јастук и повукла се у дневну собу. Чекам његов одговор.

Лежала сам тако сатима. Ни сама не знам кад сам заспала. Из сна ме тргао неки шум. Погледала сам. Сједио је на кревету до мене и гледао ме. Смакео је поглед кад јепримјетио да сам будна. Устао је и сјео на столицу. Запалио је цигарету.

„Не знам, Дијана. Ово не иде. Нисмо ми једно за друго. Видиш како ја живим. Тако сам навикао. Тако живим већ десет година и не знам другачије. Теби то не треба. Нисмо ми једно за друго.“

„Добро, ако тако мислиш, нека тако буде. Значи одлучио си да одеш?“

Тишина.

Пролазиле су минуте. Стајала сам наслоњена на судоперу и посматрала га како увлачи дим од цигарете. Зар је могуће да је тако брзо завршило и зашто? Не могу да вјерујем да ће отићи и да је крај. Како ћу објаснити себи и другима да сам у другом мјесецу трудноће остављена и препуштена сама себи? Знам шта ме чека. Подозриви и подсмјешиви погледи и коментари типа и треба јој. Ја то могу издржати али шта ће бити с дјететом?

Ноге ми клецкају, а тијелом ми се проширио огорман страх. Хвата ме језа.

„Али ја те волим“, прозборила сам тихо. „Спремна сам и вољна да ти се прилагодим. Нисам вична пијаном човјеку и никад нисам никог чекала да се врати из кафане, али ево, договорићемо се. Кад будеш хтио остати с друштвом само ми јави да знам да не бринем и нема проблема. Нећу те звати и сметати ти нити звоцкати кад се вратиш.“

„Не, Дијана. Није то за тебе. Нисмо ми једно за друго. Одлучио сам и одлазим.“ Устао је. Окренуо се према мени и погледао ме продорним погледом. Свијет ми се срушио. Закорачила сам ка њему и загрлила га.

„Добро“, рекла сам. Ако си тако одлучио, нека тако и буде. Желим ти сву срећу. Надам се да ћеш ју наћи. И, извини што нисам знала и могла да те усрећим. Искрено сам се трудила, али и за мене је све ово ново и покушавала сам се прилагодити. Жао ми је и, не желим да то утиче на твоју одлуку и не обавезује те, али да знаш да те волим без обзира на све.“

Пољубио ме. Из мене је провалио јецај. Изгубила сам тло под ногама и да ме није чврсто држао пала бих.

„Ма нигдје ја не идем“, додао је уз смјешак. „Рекао сам ти до краја живота и тако и мислим, а тако ће и бити.“

 

Нема га с посла, а већ је увелико прошло десет сати. Лоше се осјећам, имам вртоглавицу и мучнину. Зовем га, не јавља се. Шаљем смс не одговара. Уплашена сам. Писао ми је јутрос да га боли стомак. Да му није позлило? Гледам хотел у ком ради и размишљам да одем да питам да се није шта десило. У мене се увукао неки немир и страх. Морам што прије сазнати гдје је и шта се дешава. Сјетих се да пријатељ живи на другом улазу. Зовем га да замолим да оде самном до хотела. Није ту. Отишао је негдје  за викенд. Спремам се да сама одем у хотел а у том моменту стиже смс од њега у ком ми пише да још ради негдје. Не вјерујем му, али јавио се и добро је што је најважније.

Прошла је поноћ. Долази пијан. „Па гдје си, побогу. Што се ниси јављао на телефон. Нисам се осјећала добро, а и ти си ми реако да те боли стомак па сам се уплашила и за тебе“ питам га уплашено.

„Хоћеш ли истину, Дијана? Нисам радио,“ одговара љутито. „Нисам данас уопште био на послу. Био сам са женом с којом сам годинама у вези. Ти ми уопште ниси привлачна нити си кад била. У  теби сам само видио начин да се извучем из дугова. Био сам дужан кирију газди.Знао сам да имаш стан и да си зато добра прилика. Мислио сам кад ти се увучем у стан да је то готово. Сад знам да ниси добра прилика. Не привлачиш ме. Гадиш ми се. Гади ми се све твоје, твоји пољупци, загрљаји. Ето, сад знаш све. Ја ћу отићи, а ти настави у овом стану сервирати себе и ручкове. И до сад си то радила.“

Сјео је и гледао ме нетремице. „И, шта ћемо сад?“, питао је након неколико минута.

„Ништа, одговорила сам“, а у мени се све сломило. Знам, причао је да је био у вези са удатом женом, али да је то завршило пар мјесеци прије нашег почетка. „Зашто не одеш њој и будеш с њом“, питала сам.

„Зато што не могу“, одговорио је мирно.

„Јел зато што је удата?“

„Да“, одговорио је.

Запалио је цигарету. Сједила сам преко пута њега сломљена. Мисли су навирале. Кроз главу ми је прошло све од нашег почетка. Састанци у његовом подстанарском станчићу, доласци код мене у стан, наше страствене ноћи... Зар сам стварно била толико наивна и заљубљена да нисам примјетила да је самном само из интереса и да му се гадим? Зар је могуће да је све претходних мјесеци било лаж? Зар су моји ручкови, заиста, доживљени као сервирање? Зар.....?

„Одлазим“, рекао је. „Само да спремим своје ствари и позовем пријатеља да дође по мене.“

„Добро. То је и најбоље кад је све већ тако. Жао ми је. Требао си ми много прије рећи. Заправо, нисмо требали ни почињати на тим темељима. Мени је, заиста стало до тебе. Волим те, али...“, рекла сам и зајецала, а на његовом лицу појавио се арогантан осмјех.

„Ти мене волиш? Хајде, Дијана, не лажи. Хтјела си само да ме искористиш да родиш дијете. Знам, али знам и да то дијете није моје. Не може бити. Тако смо кратко у вези. И до сад ни једна самном није затруднила ни абортирала. С тобом, као све нешто специјално. Знам да дијете није моје и то ћу и доказати. Кад се роди тражићу утврђивање очинства и свима показати ко си ти.“

Нисам могла да вјерујем да то говори. Још јуче показивао ми је да је сликао први ултразвук дјетета да има на телефону и причао о мојој обавези да се сад здраво храним и живим, јер то дугујем баш том нашем дјетету. Након шока, који је за кратко прекинуо јецаје, зајецала сам још јаче. Зар је могуће да то говори? Да ли то стварно и мисли?

Мисли јер што тријезан мисли, пијан говори, стара је народна изрека. Само тад се још у њену праву и дубоку истину нисам у потпуности увјерила....

Следећих неколико дана било је испуњено слатком чежњом и исчекивањем. Вољела бих да се десило али још смо на самом почетку. Једва мјесец и пар дана везе и заједнички живот и трудноћа... Било би прекрасно да би могло бити истинито али, признајем и превише брзо.... Нисмо о томе ни разговарали осим у једној прилици кад ме Милан питао желим ли бебу а ја му одговорила да желим али да се требамо упознати и дати себи мало времена да уживамо једно у другом. То сам говорила мислећи да времена заиста баш и немамо, бар ја, а да сасвим сигурно, нисам предодређанa за улогу мајке, јер да јесам, давно бих ју остварила....

На састанку сам, али не могу се сконцентрисати. Мисли навиру. Нисам своје слутње подијелила са Миланом, али сад скоро да знам и осјећам да се десило. Срећна сам и збуњена, помало и уплашена. Знам, ако не сад, а кад би се могло и требало десити и шта ако се десило па не буде ок? Ако се само лажно понадам да ме живот наградио најљепшим поклоном и то с човјеком скојим сам тако срећна?....

Крећем са састанка до апотеке да купим тест на трудноћу. Знам да је још превише рано и да би требало сачекати још пар дана али не могу одољети.  Знам своје тијело и осјећам да ми нешто говори, да се у њему нешто збива што се до сад никад никад није десило. Долазим до апотеке али немам храбрости ући. Боље рећи, схватам да не треба баксузирати и журти. Сачекаћу још пар дана а онда купити тест.

Вече је. Сједимо уз тв и ћаскамо. Кроз шалу сам подијела своје слутње са Милан. Погледао ме загонетно и уз смјешак рекао:“Ма хајде. Није то то. Није ти још вријеме да добијеш.“

 „Али ја знам себе и вријеме је било прије два – три дана. Боле ме груди на неки чудан начин.“ Насмијао се. „Бићеш тата из нехата у четрдесетим,“ само сам додала и насмијала се и ја. Можда ме мало и поколебао. Можда је стварно у праву и сва ова нова ситуација у мом тијелу ствара буру, која тјера и хормоне да подивљају па причају неку нову причу коју ја не познајем и тјерају моје тијело да се прилагоди новој ситуацији у смислу одлагања природних појава...

Ту се наш разговор завршио. Опет смо водили љубав након чега  је, по обичају, устао, запалио цигарету и са осмјехом ми рекао.“Да ли си свјесна да 15 дана узастопно водимо љубав?“ Насмијала сам се и одговорила да је то, заиста, пуно за наше године....

Након пар дана сам купила тест. Сад сам већ била сигурна да се нешто дешава јер ми скоро никад није каснила. По повратку из града с нестрпљењем сам одлучила да га одмах урадим  мада је на упутству стајало да се препоручује да се ради ујутро.  Ипак, нема сумње, већ након пар секунди показале су се двије цртице... Нека необјашњива енергија ми је  прострујала тијелом. Узела сам мобилни и натипкала поруку Милану: „Тест је позитиван. Ако буде син зваће се Марко, ако буде кћерка Милица.“  Рекао ми је да би желио да ако буде имао сина се зове Марко. За кћерку  сам име бирала ја, по својој покојној баки. Послао ми смјешак и написао да сам им одабарала лијепа имена,  а онда након пар минута и назвао. „Ниси издржала“, насмијао се.

 „Честитам“, рекао је. „Али, ипак, знаш да тест треба поновити након пар дана, да би били сигурни?“.

„Да, знам,“ одговорила сам, мислећи како сам ја већ сасвим, сасвим сигурна. Иапк, поновићу тест за пар дана....

Прошло је и тих пар дана. Недјеља је, јутро.Вадим тест и са смјешком га радим. Знам, сигурна сам да ће потврдити трудноћу.

Пружам тест Милану. Погледао је, загрлио ме и рекао: „Честитам. То још треба доктор потврдити али, чини се да је то то.“

Чинио ми се срећан. Можда помало изненађен, али срећан. Није скидао осмјех с лица и ништа у његовом држању није одавало да се осјећа другачије него срећно....

„Да, постоји јаје“, саопшатава доктор. „Али имате јако пуно бијелог прања.Покушаћемо размишљати позитивно, мада нисам оптимиста.“

Гледала сам га уплашено. Писао ја налаз без ријечи.

„Узмите ове вагиналете. То није оно што иначе дајем у таквим случајевима, али с обзиром на ситуацију, покушаћемо с тим. И још пар савјета. Потребна је здрава исхрана. Ништа конзервирано, доста воћа и поврћа. Контрола за три недеље.“

Излазим из амбулатне збуњена и уплашена. Нисам на самом почетку очекивала компликације. Можда се нека виша сила само поиграва самном и даје ми лажну наду да могу постати мајка? Зовем Милана. Говорим му шта је доктор рекао. „Не брини, одговора. Биће све у реду.“

Нижу се дани испуњени зебњом и страхом. Да ли ће бити у реду или не? Шта ако доживим спонтани? Сваки одлазак на тоалет испуњен је страхом....

38 ми је година. У вези сам тек неких мјесец дана. Заљубљена сам и то се јасно види на мени а и сама осјећам промјене у свом тијелу. Љепше се осјећам, срећна сам послије дуго времена. Осјећам се лагано као птичица која весело скакуће с гране на грану и пјевуцка – пјевуцка.... Ништа ми није тешко.

Тијело ми је испунио прелијеп осјећај задовољства и среће. Можда би требало да мало „успорим“ и саберем се? Па нисам више балавица која се тако лако и непромишљено заљубљује? ....

Не, не могу и не желим да у ово дивно стање уљкучим мозак и почнем да размишљам. Не желим прихватити да ће овај осјећаj среће угрозити или уништити било шта. Хоћу да вјерујем да ће ми живот коначно подарити срећу и љубав. Протраћила сам га доста без тих вриједности али знам да је негдје горе, ипак оставило трага то што сам свакоме, ал баш свакоме најискреније пожељела срећу и учинила колико могу да истој и допринесем. Нисам зла и вјерујем да више силе то виде и осјећају па ће ми бар дио добрих мисли и жеља, упућених другима, вратити. Желим да то буде баш овако, да траје и траје цијелу вјечност.... До краја живота.  

 Новембар је. Веза послије мјесец дана и даље напредује. Мале трзавице, својствене за сваки почетак, бар тако себи говорим, повремено се јављају у виду мањих и већих расправа. А,шта очекивати кад смо већ након мјесец дана одлучили да живимо заједно? Не познајемо се довољно и живјели смо различите животе. Самачке, али сасвим различите и сваки на свој начин необичне и несвакидашње за вријеме у којем смо. Он, десет година одвојено живи од жене с којом има већ одраслу кћерку од 16 година али с којом није формално разведен. Сам, препуштен себи и тешким пословима да би преживио. Ја сама, наизглед ситуирана, у свом стану и с добрим, рецимо лаганим, послом, сигурном платом и сложном примарном породицом. А обома, ипак, својствен неиспуњен и празан самачки живот у чему смо се и препознали и што нас је, сасвим сигурно, и највише зближило.

Понекад кад не примјети гледам га кришом и питам се како тако вриједан и паметан до сад није средио живот и почео негдје с неким нови? Шта је то што му није дало да се среди и зашто је четрдесете дочекао сам. Говорио је да је имао прилика али да се ни у једној није видио ида сам ја жена с којом је пожелио заједнички живот, жена коју је чекао цијели живот и с којом жели да подијели остатак истог....

Отакад живимо заједно осјећам се скроз другачије него прије. Кад кренем с посла кући знам да ме неко чека или да ћу ја неког дочекати на ручак или вечеру и журим, журим да што прије стигнем и откључам врата. Стан више не одише празнином већ духом онога који ме усрећује.

Вратила сам се са сајма књига из Беиграда бескрајно тужна и незадовољна јер сам отишла с пријатељицом, с којом већ 14 година идем, и сваки пут до сад је то био одмор и рекреација за душу и тијело. Често и једина коју сам себи могла приуштити. Увијек смо се враћале насмијане и пуне прекрасних дожовљаја. Овај пут седам дана је прошло као у кошмару. Пријатељица више није она коју познајем и то сам већ дуго времена знала. Ипак, нисам слутила да су промјене толике да је успјела и на мене пренијети незадовољсто и тугу....

Одмах по повратку чекaо ме систематски преглед. Знам да сам здрава. Осјећам то. И да нисам била мислим да би овај осјећа заљубљености отјерао сваку болест из мог тијела. Ипак, што се мора мора се.Спремам се да ме испрегледају од главе до пете и огромну нелагоду, као и сваки пут, ствара осјећај да морам и на преглед код гинеколога.

Вече прије, иако смо се трудили да то не урадимо, ипак нисмо издржали. Водили смо љубав. Страствено као и увијек до сад. Стидjeла сам се мислећи како ће гинеколог то и примјетити. Ипак, жеља је била огромна и било је довољно да осјетим његов топао дах у својој близини па да га пожелим. Дрхатала сам извијајући се под његовим јаким рукама. Њихова топлина ме водила ка звијездама. Никад овакву страст нисам доживјела као с њим. Тако је од првог нашег пута. Прву вече, кад смо изашли на пиће, отишли смо до њега. Први пољубац нас је занио и знала сам да не треба али нисам могла да одолим. ....

Прегледи су прошли добро и сви налази уредни, а гинеколог рече да осим доста бијелог прања нема ништа необично и да је презадовољан. Постидјела сам се мислећи да се на ултразвуку можда виде остаци наше страствене ноћи. Чак ми се учинило да на лицу доктора видим загонетан смјешак.

Прошло је неколико дана од прегледа и једну вечe, чекајући да се Милан врати с посла, гледала сам тв, испуњена прекрасним осјећајем задовољства и среће. Одједном ми паде на ум да поред заљубљености постоји још нешто што чини да се тако осјећам. Уплашила сам се саме помисли да ми се можда чак и може остварити некадашња жеља, која се, како су се године низале полако губила из страха од очаја да се нећу осварити као мајка. Знала сам да требам сачекати још пар дана да бих, била сам сигурна, демантовала мисао која ми се, ето тек тако јавила, али нешто ме тјерало да искористим своје скромно предзнање и устанем, узмем топломјер и измјерим тјелесну температуру. Знала сам да је она за пола степена до степен виша уколико је дошло до зачећа. Сједила сам и држала топломјер смијући се сама себи и мислима које су ме обузеле. Баш си блесава, говорила сам себи. Па не иде то тако брзо и лако, мада се нисмо чували, али обоје имамо лијепих година у којима се за тако драгоцјен  поклон треба помучити.

Сјетила сам се нашег првог пута и кад сам му говорила да морамо пазити јер не узимам ништа од контрацепције, а он рекао да нам кондом не треба јер је чист. Насмијала сам се.  Зар би уопште било могуће да, ја у касним треидесетим а он раним четрдесетим, постанемо родитељи из нехата? Ма не, луде мисли чине чуда. Осјећај заљубљености ме већ полако доводи у стање халуцинација и неконтролисаних мисли....

37,4 степена целзијуса.  Прехладјена сам или? Па тјелесна темепература ми је увијек испод 36? По томе сам на мајку. Генетика је чудо! Али да, сјетих се, и у Београду сам осјећала неку унутрашњу температуру па чак пила витамин Ц мислећи да сам прехлађена.

Помислила сам, а шта ако ипак, јесте и десило се? Разбила сам топломјер неконтролисаним покретом који ме и саму уплашио. Насмијала сам се сама себи, покупила остатке топломјера и безуспјешно покушавала да се отмем лудим мислима....

Dragi prijatelji blogeri,

Potaknuta nelijepim zbivanjima u svom privatnom životu registrovala sam se i imam želju i potrebu da ta zbivanja podijelim s vama. Znam da će vam to možda zvučati čudno ali ako budete čitali moje tekstove u kojima ću realno i bez ikakvog „friziranja“ iznositi detalje iz svog privatnog života, shvatićete da sam ovu priču radi svog unutrašnjeg mira i izbacivanja gorčine iz sebe, morala s nekim podijeliti. Isto tako ćete shvatiti da to i nije baš priča za kaficu s prijateljicom, ali i da ista u sebi nosi jednu dublju misao i ideju, ako ju samo budem znala riječima predstaviti. Još da kažem da je gorčina negdje duboko u meni zatvorena i ne želim da ikad ispliva, ali se bojim da bi se to moglo desiti baš kad ne treba i zato ju želim na neki način izvući na površinu, još jednom dobro pogledati kroz pisanje ovdje i natjerati da zauvijek izađe iz mene.

Zato  i naslov bloga „Čuvaj se zle sreće“ i domena „nemoj proci kao ja“.

Nadam se da ću naići na Vaše razumijevanje u smislu da shvatite moju potrebu da ovu priču „izbacim“ iz sebe ali isto tako i da neke druge žene ohrabrim da shvate da nisu one jedine žrtve nasilja od strane partnera i da traže način da prestanu biti žrtve. Jer nema težeg položaja od žrtvenog, savijenog vrata i zatvorenih usta a kad očekuješ da neki drugi ljudi ili sistem shvate da ta savijena leđa i zatvorena usta nisu zbog fizičkog bola od preteškog rada ili trudnoće već zbog nečeg drugog puno težeg i opasnijeg.

Molim sve žene koje pročitaju moju priču a bile su ili su još uvijek u položaju u kakvom sam bila ja do skora, da ispričaju svoje priče. JER SVE DOK ĆUTIMO I SKRIVAMO SE ZBOG SRAMOTE ILI NEČEG DRUGOG U OPASNOSTI SMO i da postanemo dio crne statistike, ali i da zaboravimo da smo vrijedne života bez nasilja i da niko nema pravo da nas zlostavlja.

Još ću se za početak ukratko predstaviti. Mislim da je važno da znate ko je s ove druge strane ekrana i piše ove redove kako biste mogli da se s mojom pričom saživite i iz nje izvučete bar neke pouke.

Pa ovako. Imam blizu 40 gdoina. Visoko sam obrazovana i imam, za naše uslove, dobro radno mjesto, reklo bi se sigurno.  Stamebno sam situirana (imam svoj stan). Izgledam sasvim prosječno, po izgledu , oblačenju i ponašanju ne odudaram od sredine u kojoj živim. Kažu da sam lijepo vaspitana i trudim se da kad god mogu pomognem kome god mogu. Nikad nikome ne odmažem u bilo kom smislu.

To su ukratko „crtice“ iz mog života. Ako budete željeli bolje ćete me upoznati kroz redove koji će uslijediti, a pisaću redom, onako kako se dešavalo. Nadam se da ću za to imati dovoljno vremena i  snage kad moja petomjesečna beba zaspi. Ako pretjeram slobodno me upozorite ili ako vam moja priča u bilo kom momemntu postane dosadna i neinetersantna. Komentarišite, pišite, razmijenite isksutva samnom. Posavjetujte me šta dalje.

S poštovanjem,

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.